Криза коју сте могли да предвидите

Најскупље кризе ретко су изненађење. Готово увек постојао је сигнал: регулаторна промена коју нико није прочитао до краја, оперативни пропуст који се понављао док није постао рутина, промена у тону клијента протумачена као лош дан, или подаци који су месецима тихо напуштали компанију пре него што је неко споља питао зашто.

Компаније не губе зато што сигнала није било. Губе зато што нико није био задужен да га прати.

Вреди поставити једноставно питање сопственој организацији: када се појави рани сигнал, ко је задужен за њега? У многим компанијама искрен одговор је нико посебно. Информација постоји, али нема метод процене нити договорени праг за деловање. Ризик није невидљив. Он једноставно није додељен.

Препознавање је најтежа фаза јер нема аларма. Ниједан тренутак не чини очигледним да је дошло време за деловање. Постоје само тихи знаци и једна одлука: наставити да се посматра или деловати. Донети ту одлуку исправно и доследно није ствар инстинкта. То је ствар система: ко шта посматра, како се сигнал процењује, који праг покреће ескалацију и шта је већ припремљено пре него што затреба.