Првих шездесет минута

Криза се ретко најављује, а окидач се готово никада не понавља. Индустријски инцидент, дефект производа, налаз инспекције, објава која се шири брже од било које интерне процедуре. У свим овим ситуацијама, компанија не губи зато што је нешто пошло наопако. Губи зато што у првом сату нико не зна ко одлучује и ко говори.

Први сат кризе не личи ни на један други пословни сат. Информације су непотпуне, притисак је велики, а сваки минут ћутања попуњава нечија туђа верзија догађаја. Одлуке донете у том сату, или недонете, обликују све што следи. Ипак, већина организација улази у тај сат импровизујући, одлучујући у реалном времену оно што је требало да буде одлучено много раније.

Компаније које добро прођу кроз први сат нису оне које реагују најбрже. То су оне које не морају да размишљају о структури, јер структура већ постоји: ко води, ко говори, шта се прво каже и шта се намерно не каже. Када су ова питања решена унапред, први сат је ствар расуђивања, а не панике.